Časopis Industrija: Koje su trenutno najmodernije tehnike obrade kamena u građevinarstvu i kako one poboljšavaju njegovu funkcionalnost?

Zoran Đajić: Tu opet možemo da pričamo malo o istoriji i današnjem vremenu. Ranije su se blokovi vadili iz kamenoloma, iz planine. Bilo je nekoliko metoda vađenja kamena.

Dođeš i pronađeš neku stenu, mišljenja si da od tog kamena može da bude nešto, i onda dođeš po sunčanom vremenu i sipaš vodu, tj. pokvasi se taj deo stene, i sačeka se dok voda isparava sa površine. Na mestu gde isparava voda ako ima vlažnih linija, znači da kamen ima pukotina i da to nije dobar kamen.

To su bile neke od prvih metoda. Recimo postoji jedna od metoda koju su naši stari koristili. Kada se u kamenu vide mala udubljenja, nalik na činijice, gde se skuplja voda posle kiše, tu recimo životinje piju vodu, i to se zove vodopija. Naši stari kamenoresci su znali da tamo, gde su te vodopije, tu je “zdrav” kamen, jer nema vertikalnih pukutina. Znači nekada su po tome znali da je to dobar kamen,i njega su vadili i gradili kuće.

E, sada u to vreme, staro vreme, kamen se vadio, i onda se dletima, čekićima obrađivao.

Tada da bi izvadio kamen se kretalo sa klesanjem sa jedne strane, pa s druge strane, da bi ga malo udubio, pa staviš jedan klin, pa drugi, pa treći, da bi on mogao da pukne po određenoj liniju. Ali, u to vreme su ljudi to znali, koji kamen može da pukne po liniji, i koji ne može. Znanje se nasleđivalo. To nisu tada mogli nigde da pročitaju, ali se znalo šta treba uraditi i na koji način.

A to nas dovodi do toga, da je znanja večno, a glupost je ovozemaljska.

Druga varijanta vađenja kamena je bila da se dletima naprave rupe, zatim u te rupe staviš drveni klin, naspeš vode i ostaviš do sutra. Drvo nabrekne i pukne kamen. 

Ja sam otvorio kamenolom 1987. godine, i pored mašina koje sam imao, radio sam ovu metodu o kojoj pričam, i učio studente kako se to radilo nekada.

Jedne zime, izbušio sam rupe u bloku, nasuo sam vode, i ostavio tri dana, pošto sam znao da će biti niske temperature i na taj način je mraz odvojio kamen. Postoje razne metode za odvajanje blokova.

Kada sam radio restauraciju malog stepeništa na Kalemegdanu, otvorio sam kamenolom u Ripnju koji nije radio godinama i izvadio taj originalni kamen. Stepenište je izrađeno od kersantita, zelenkasto-sivog kamena magmatskog porekla koji se vadio isključivo iz Tešićevog majdana u Ripnju, na južnim padinama Avale. Ovaj kamen je korišćen i za druge značajne beogradske objekte. Inače stepenište je izgrađeno 1903. godine po projektu Jelisavete Načić, prve žene arhitekte u Srbiji.

Danas se kameni blokovi vade i sve što smo pričali radi jedna mašina sa dijamantskom sajlom.

Znači, današnje moderno vađenje kamenih blokova je sa mašinom koja ima čeličnu sajlu na koju su u pravilnim razmacima navučene dijamantske perle (prstenovi), presvučene industrijskim dijamantima. Sajla se kreće brzinom od 15–30 m/s. Hlađenje se vrši vodom (sprečava pregrevanje i nosi prašinu). Prvo se izbuše rupe na mestima gde će sajla prolaziti (najčešće horizontalno i vertikalno). Rupa se može povezati pomoću vodilica ili razvoda sajle. Sajla se provlači kroz izbušene rupe i povezuje u zatvoren krug. Postavlja se preko točkića (remenskih vodilica) koji usmeravaju sajlu. Mašina pokreće sajlu, koja seče stenu pomoću dijamanata trenjem. Sečenje je precizno, ravno i ne izaziva mikropukotine, što je ključno za kvalitet blokova. Kada se vertikalni i horizontalni rezovi završe, blok se odvaja mehanički (pomoću dizalica, klinova, vazdušnih jastuka itd.). Blok se zatim izvlači i transportuje do objekata gde se vrši njegova prerada.

Znači, ono za šta je nekada trebalo mesec dana, to se danas završava za dva ipo sata.

Sa druge strane, nekada se vadio blok od kubik ili dva, danas se vade blokovi od 150 kubika. Kada se napravi taj zasek,  tu ostane nekih 4-5 milimetara rupe, unutra se ubaci limeni jastuk, a gore postoji ventil, sa njime se pušta vazduh unutra, taj limeni jastuk se naduva, i odvali blok iz stene od 150 do 200 kubika.

Tako da metode eksploatacije su sve savremenije. Već odavno, recimo u Karari i u Pazinu koristi se savremene metode eksploatacije, uključujući površinsku i podzemnu eksploataciju.

E, sada, kada su se nekada vadili blokovi, onda su se oni klesali, i ravnali raznim grubim alatima da bi se došlo do površine koja se posle brusevima i sitnim alatima dovodi do politure. 

Danas se sve to radi kompjuterizovanim CNC mašinama za rezanje u 5 osa kao i 3D skenerima. Skener ima program za snimanje modela u 3D tehnici, snimak se potom prebaci na kompjuter koji upravlja CNC mašinom i od postavljenog komada stene ispod mašine, kao finalno proizvod dobijamo planirane elemente u dve ili tri dimenzije sa milimetarskom preciznošću.

Danas smo u prilici da, za razliku od onda kada je Mikelanđelo mesecima ručno klesao kamen da bi stvorio savršenu skulpturu,  zahvaljujući novim tehnologijama mašinske obrade kamena, da za kratko vreme proizvedete bilo koju skulpturu u bilo kom kamenu.

Mikelanđelo je govorio: U kamenu već postoji ono što sam video, samo trebam da znam šta da skinem sa njega da bi došao do toga. Ako skineš nešto pogrešno, taj kamen se baca, nema tu skulpture.

Danas ceo proces počinje u računaru – koristi se CAD (Computer-Aided Design) softver za crtanje željenog oblika. Taj model se zatim obrađuje u CAM (Computer-Aided Manufacturing) softveru koji pravi G-kod – niz komandi koje mašina koristi za izvođenje pokreta. Kamen (mermer, granit, krečnjak…) se postavlja na radnu platformu. Fiksira se mehanički ili vakuumskim sistemom da se ne bi pomerao tokom rada. CNC mašina ima glavu sa više alata koji se automatski menjaju u zavisnosti od faze rada: Koriste se dijamantski alati za grubo uklanjanje materijala. Može se seći, gravirati, praviti udubljenja, reljefi, rupe, profilisane ivice…Fino oblikovanje se radi sa manjim alatima sa finijim zrnima za doterivanje detalja, zaobljenja, gravuru teksta itd.

Obično se završava tako što se uradi 95% na mašini, a onda da bi mašina polirala, treba jako puno vremena, i jako je skupo. Poliranje se postiže u više faza, korišćenjem različitih diskova sa dijamantskim pastama ili abrazivima, od grubih ka finim: Prvo se koristi grubi abraziv da se ujednači površina. Slede sve finiji diskovi (granulacije npr. 100 → 400 → 800 → 1500 → 3000). Na kraju se koristi pasta za sjaj ili specijalna glazura ako se traži visoki sjaj.

Znači, ono što su klesari radili, 4-5 meseci, skidanje materijala, da bi posle od toga napravio skulpturu, kao što je Meštrović to radio za Pobednika na Kalemegdanu, to mašina sada radi za neverovatno manje vremena.

Ja sam recimo radio spomenik Despotu Stefanu Lazareviću i kralju Dragutinu, od mermera koji sam uvezao iz Rumunije. Blok je bio 3,5 metra visok i metar sa metar i dvadeset. Vajar Velimir Karaveljić je napravio model u gipsu, a ja sam to skenirao. U radionici su puštene mašine u rad i te skulpture su postavljene, 3,5 metra visoke. Ispred crkve u Arilju je kralj Dragutin, a u centru Mladenovca je postavljen despot Stefan Lazarević.

Mašine su sve uradile, posle je samo ručno dorađeno i ispolirano.

Ušteda vremena je neverovatna, ušteda vremena i novca. Otprilike 10.000 do 12.000 evra košta ta mašinska obrada, za tu jednu skulpturu. A sada zamislite koliko bi trebalo klesarima za taj posao vremena, pričamo o mesecima i mesecima.

To nas sada dovodi do toga da tek sada shvatimo veličinu radova i neverovatno divljenje kada odemo u Rim, Grčku, Egipat i vidimo sve one drevne građevine.

U Grčkoj na plaži Ajliki još uvek postoje stubovi, po 15 metara visoki, koji nisu odneti, zato što su ih klesali u steni i kada su došli do 70% urađenog posla, stub je pukao i ostao je tu. Mislim da nismo ni svesni koliko je to vremena, predanosti, kreativnosti, umeća iziskivalo.

Imamo te stubove koje su pre hiljade godina klesali na licu mesta i onda ih nosili na udaljene lokacije, a danas imamo problem kada se pokvari kamion, pa ne možeš da ga pomeriš, a drevne civilizacije su tada nosili stubove od hiljadu tona i ugrađivali ih u objekte. To je jednostavno neverovatno.

Pre nego smo krenuli sa pitanjima, razgovarali smo o Rimu i spomenuo si svoje oduševljenje i divljenje koje imaš prema krovu Partenona. Pitao si me, pored objašnjenja koje si čitao, kako su taj krov postavili? Međutim, kao što rekoh za to, mogu reći i za poduhvate o kojima smo pričali upravo, ja imam godina, ali nisam toliko star da bi se sećao kako su to uspeli da urade.

To su neverovatni građevinski poduhvati.

U Egiptu, tačnije u Asuanu, mesto kamenoloma gde su vađeni graniti. Bio sam na mestu gde obelisk nije završen. Oni su bili klesani isto na licu mesta. Tamo postoji jedan obelisk od 20 metara dužine koji je isklesan komplet, ali je ostavljen zato što se po sredini pojavila pukotina. E sada, on je isklesan komplet, gornja strana je i ispolirana, ali urađena je i donja strana. Nisu oni radili kao rimljani koji su vadili blokove pa nosili na gradilišta, Egipćani su to radili na licu mesta, obelisk od 150 tona.

Još nešto, apropo poliranja, to je, recimo, isto bitno, jer ti kamen kad završiš trebaš da ga poliraš. Ne postoji bolji način da dobiješ bolju polituru nego…ručno. Ali treba naravno puno puno vremena. Ne postoji i dalje nijedna mašina koja to može da uradi tako. Objašnjenje je donekle i da znojne žlezde utiču na ručno poliranje kamena, ne direktno, ali posredno da.

Ono što je isto interesantno, na tim mestima gde se ručno poliralo je poroznost nula. Pod mikroskopom kada se snima ne postoji pora. A svaki kamen ima poroznost. Na tim delovima, gde se godinama rukom polira (rukohvati ili pojedini delovi ograde stepeništa od mermera), to je kao da je plastificirano.